ОГЊЕН У ФОЧИ
|
Сред крваве
Камените горе,
Ђе се јеле с облацима боре, Да имају испод неба сунца, Гром из ведра неба ђе запуца, Ђе најчешће муње ватру пале, Куда су се многе војске клале, Ђе мраморје око пута збори, Вук не смије ноћит у тој гори, Ђе ни оро неће често стати, Ђе не смије гавран заграјати, Ђе бор граном у небеса тиче, Ђе се облак са горе не миче, Ђе је муња у сред подне луча, Ђе се никад без сабље не руча. У пећини у пустој планини, Љуља мајка у времена стара, Уз преслицу и пјесму гуслара, У крваве дане и времена, Свога сина нејаког Огњена, Па, му мајка тепа испод гласа:
„Расти, сине, за оружје
стаса,
Пећина ти не бивала кућа, Мач носио, а има прегнућа, Имо среће и мушког талика, Не сјекла те сабља од крвника, Десном руком прекида неправду, А, лијевом уздизао правду, Имо ханџар оштар ко вид ока, Не стиза те замах крволока, Предводио чете и дружине, Кроз крваве кланце и планине, Расти, сине, за пјесму нам био, И све наше ране осветио". Тако млади Огњен одрасташе, Са очевом сабљом се играше, Научио брзо да је паше, И помамна хата да појаше;
Да погоди ђе
погледа оком,
А, јелена да ухвати скоком.
Ал га пазе из горе
хајдуци,
Да га не би погубили Турци, Докле своју десницу ојача, Па пред њима онда да корача- Кад хајдучке вјештине савлада, Покрену се момачка громада, Личијаше големо на оца, Равнога му не би прегаоца. У најпрву битку кад је био, Јунаштвом је чету засјенио, Најпотоњи изађе с мегдана, Ма нахрани свога јатагана. И задоби осам тешких рана. Ту му даше звање харамбаше, А, ни ране дуго не трајаше, Зацијели брзо и то свака, Па врела крв покрену, јунака, Не би река да иде, но' лети, И неправду јатаганом свети, У Огњена чета огњевита, У Огњена сабља замашита, У Огњена срце соколово, Не бије га пушчано олово, Али, има по тијелу рана, Ко година лијепијех дана. Ма се томе није ни чудита, Сваки дан ће кавгу затурити, Од Ђурђева до Митрова дана, Са четом је све у бусијама. Прочуо се на четири стране, Нема сабље да пред њиме стане, Нити има бољега јунака, Па да није Мурата Фочака, Још почеше да колају приче, Један другом ко близанци личе, Препознат их нико не би мога, Кад би стали један до другога. Још се збори за Турчина лава, Тридест влашких да пос'јече глава, Биранијех људи и јунака, Са седла је сваком главу смака. Ниђе ране на себе не носи,
Српске главе као
косом коси.
И хвали се међу газијама, Да узима образ Влахињама. Још да тражи кроз горе Огњена, Да му скине главу са рамена, Јер, су дошле и до њега приче. Ко јабука пресјечена личе, Са страхом се шапће иза врата. Да је Огњен бољи од Мурата. Зато силан Турчин пропитује, Куда Огњен с четом хајдукује, Да зуцкању томе на крај стане. И да сабљом по Огњену мане. Ко је бољи да се једном знаде, Свуд га тражи срест' га не западе Но, кад бјеше о Митрову дану, Огњен с четом на зимовник пану Зелена је огољела гора, Обијели снијег врх Тимора, Неки хајдук отиде јатаку, Други пође да обиђе мајку, Само Огњен ђогата окрочи, Да потражи Мурата по Фочи. По долами претурио струку, Наликује планинскоме вуку, И док самој Фочи близу стаса. Од Мурата ни трага ни гласа. Силно Туре неђе се запило, Као што се било научило, По петнаест дана у хан пити, Онда рају сјећи и гонити. И сад бјеше тако наумио, И тада се с Огњеном стучио, Код мрамора хајдук Радојице. Ниђе нико осим њих двојице. Јаше Мурат крвава газија, Би рекао јаше сва Азија, Згодни' него иједна ђевојка, Ал' два ока, ка у крволока. Без милости, ал' пуна пакости. Пуна злобе, људе да поробе, Силан алат једва под њим краче.
Ал' за бегом
јутрос гавран гаче,
И земља се под њиме слијеже, Тешко јој је, кад њом иде беже. Гледа Огњен огњевита змаја, Па се крсти, погледај белаја! Свакојега чуда на свијету, Баш личимо ка јаје јајету, Па, поћера претила ђогата, Препријечи њега пред Мурата, Па повика Огњен огњевито:
„О, Мурате, куда си се скито?
Ја пребисках босанске планине, И једва те пронађох Турчине! Тражимо се, ево, три године, Данас један мора да погине. Па, сад вади сабљу на Огњена, А моја је за мегдана спремна, Нико нема да нам мегдан смета:
Удри први, оба ти
свијета!"
Да је било то гледати људи, Страх Мурата није, но се чуди, Па, притеже на себе кајасе, Док сам себе гледа напрема се. Па повика: „Мојега ми дина, Није Огњен, но шејтан од вина, Бит' не могу, тачне оне приче, Два човјека да толико личе, Ко ја и ти, сам те бог убио, Мора да те мој бабо правио. Неђе ти је обљубио мајку, Ти ћеш данас моју аламанку, Па, гром трже муњу из појаса, Звизну сабља, ваздух заталаса, Огњен сабљу на сабљу дочека, Па Мурату рече: „Шта си река', Мој је отац чете предводио, Па је, можда, твоју мајку срио, Но, и да смо лист од једне горе, То ти главу спасити не море. Да те моја Милица родила, Ова би ти сабља пресудила, Пошто тако радиш наопако,
Па ханџара оштрих
стаде звека.
Док на јели црни гавран чека. А трава се од варница пали, И Мурат се са алата свали, И његова ту полеће глава, На вратима од града крвава. Огњен с њега све ођело свуче. Сем кошуље, све на се' обуче. Па, баш чудо невиђено вала, Ни мајка га не би препознала! И хајдуци из његове чете, Са сабљом би на њег' да полете Кад је чалму замота по глави, Није Огњен, него Мурат прави. Па, његова парипа окрочи, И ко Мурат крену граду Фочи. Тако Огњен крену ка махали, Да се мало с Турцима нашали. По адету сврну у механу, Плаћа пиће на свакоју страну, Пију Турци, ко на какву славу. Мурат вади Огњенову главу. Постави је на сред тавулина, „Ево, главе Огњен каурина, Па, нек' Турци и знаду и виде, Да је сабља Муратова скиде!,, Благодаре окупљени Турци, Алах ти се приклонио руци, Пробало је сто сабаља прије, На Огњена куд имало није, Само сабља Мурата Фочака, Мога посјећ' Огњена јунака. Но је мука на Огњена вука, Њин обичај није гледа прије, Ал' ко мисли главом кад попије И Мурат је знао пићем тако, Сву дружину развеселит' јако. Да не знаду сем за крчмарицу, Кад им пиће удари у лице, Јер, ђе сједа, ту се добро пило. А ђе био, све се веселило, И трошио на товаре благо,
И чинио што је
њему драго.
Сад код њега бољи од бољега, Све Босанци, а само крвавци. И глас од њих неко даде Хајци:
Да је Мурат Огњена
посјека,
Да га ноћас на чардаке чека. Али, хоће Мурата Фочака, Да испрате турци до Оџака, Нема Огњен узмицања више, Још мјешину ракије попише, Док дефови и даире бију, Спрема Хајка кулу и авлију, Отрца, срете свога сератлију, У жељу га дочекује Хајка, Но, са њиме тридесет Турака, И свратише опет пита вина, Сад је мука стисла каурина. Притрчаше око њега слуге, Нешто мора чињет' нема друге, Па, нареди: ,Донесте ракије, Ноћас ништа хвалити не смије!.. Али, хајдук вичан сваком јаду, Испод руке узе хајку младу, Рече: „Све нас води у одају, Док кокоти први запјевају!,, Смјерна Хајка, у њега не гледа, Доведе га ђе је Мурат сједа, Сједе Огњен на сред оџаклије, Око њега тридест ага пије, Послужује Муратова Хајка, Што обичај није у Турака. Њу је на то Мурат научио, Није много на адет пазио, Шћело му се и тако је мога, Није ферма Алаха нит' бога. Гледа Хајка два цијела сата, Ниђе нема ране на Мурата, Ал' јој нешто суморно изгледа, Чудновато понекад погледа. Ал то Огњен, хајдук на опрезу, Гледа, ђе је сио за трпезу, Кудије ће са сабљом у руци,
Проћ' ако га
препознају Турци:
Ма Огњену бог и
срећа даде.
Ни дивна га Хајка не познаде. Но, му испод трепавица збори „Чувани су као вазда двори, Све си наша ђе си оставио, Добро доша, господаре мио! Ја сам знала све ово времена, Да си поша да тражиш Огњена. И срећна ти на мегдану рука, Кад погуби тога влашког вука! Мислила сам, биће на те рана. С тога твога најтежег мегдана. И била сам спремила завоје, Младости ми и љепоте твоје! И, ено их, у ратну одају, Благо мене што ти не требају. Теби може све на свијет бити, И Огњена ласно погубити, И русу му донијети главу. Ал, ја имам јуначину праву, Свакој ми се обрадова зори, Ал', ће ноћас Хајка да те двори. И сву твоју јуначку дружину, И клањам се великоме дину, Што си доша с мегдана без рана. Чим кокоти први запјеваше, Пјани Турци коње појахаше. Оста Огњен весела му мајка, Поред Хајке Мурата Фочака, Па је гледа, а срце му бије, Љепше жене још гледао није. Нема више хајдучког опреза, Љепота га Хајкунина свеза, Дан бијели при њој ништа није. Мјесец тако планину не грије. Све лијепо, што је до сад гледа, При Хајци се примакнути не да Али, Огњен свијетлог образа, Дивној Хајци Муратовој каза:
„Прије него што
опучи зора,
Морам ићи са бијела двора.
Још једнога да
сретем доброга,
Па ћу, Хајко, доћи после тога„. Оће Огњен да умакне, како? Али, Хајка не пушта никако, Но, распреми мека миндерлука, И уведе у торину вука, Па му склапа руке око врата, А грозница трољетна је хвата, Плетенице низ прси размрси, А приви се на хајдучке прси. Кад га поче млада миловати, Стадоше јој прсти запињати, Мурат рана нема са мегдана, А, овоме прса избраздана. Па, све руке утапа у ране, Препаде се: „Ђе си бијел дане, Ђе си зоро, не свитала више, Зар, ми разум шејтани попише! Ко је ово, моја мајко стара, Ја познајем свога господара. Мурат јесте, али Мурат није;
Ко је ово ноћас
кам да ми је.
Пушти зоро сунце да огрије, Па се сјети, бит' једино море, То је Огњен од Камене горе. Нијесам га могла препознати, Куку мене, свијет ће дознати, Ој, Огњене, огњем изгорио, На ватру си мене наложио:
Шта учиње ноћас на
конаку,
Бог навио не гледао мајку!„ Тада Огњен огњевите руке, Приви Хајку на најслађе муке, И ако је препознала њега, Сва се топи, ка груда снијега, И зора је с Огњеном затече, А, стражама ни ријеч не рече. Ту је Огњен до Ђурђева данка, Био с Хајком Мурата Фочака, Клањали му до земљице Турци, А она му спавала на руци. Па, кад му се чета окупила,
Дивно га је Хајка
испратила,
Он у чету пође Карађорђа, И поста му пред четама Вођа. А, цијела Фоча после звоца:
„Син Муратов бољи
је од оца„,
И, нек' буде, у јад црне штете, Нек' је боље од оца дијете! |
