РЕЧ УНАПРЕД
|
Гусле, народни
гудачки инструмент направљен
од јаворовог („гусле јаворове"),
храстовог или другог дрвета - које у Србији, Црној Гори, Херцеговини и
Крајини имају једну, а Републици Српској више струна преко
којих се превлачи гудалом одиграле су велику улогу у нашој народној поезији.
Певач народних епских
песама уз пратњу гусала -
понекад и творац народних песама - познат је код нас,
а и код других словенских народа (нпр. Чеха), од давнина. У
време Стевана Првовенчаног гуслари се помињу као српски
рапсоди на дворовима пољских краљева. За Стевана Првовенчаног каже Теодосије
(13 в.) да је „за столом развесељавао гуслама као што је обичај
самодржаца". Назив инструмента помиње се на нашем
језику у једном документу из
дубровачког архива (1547), писаном на италијанском
језику, где је описан слепи гуслар и гуслање у Дубровнику.
Током 19. века код
нас је преовладао у књижевности и говору облик гуслар. У Караџићевим Рјечнику из
1818 године унесене су речи: гуслање, гуслати, гусле -
али се дуго чуло и гуслач. Народна епска песма
најчешће се пева уз гусле па је гуслар исто што и певач,
то јест стваралац и преносилац
народних песама, првенствено епских. Реч гуслар, сагледана
у равни етимологије, често се доводи у везу са речима:
аед, бард, певач и рапсод. Међутим за разлику од
каснијих рапсода (у античкој Грчкој у до хомеровском периоду,
певач - луталица који уз
пратњу лире рецитује песме, нарочито епске и то у првом
реду Хомерову Илијаду и Одисеју, аед, као и наш
гуслар, сам саставља песме и пева их пред различитим групама слушалаца, у
првом реду на дворовима великаша. У рано келтско доба бард је био професионални
песник или певач који је комбиновао певање, генеалогију и знање о обичајима и
законском праву, коме су због његовог очаравајућег певања
придаване надљудске моћи.
У Вуково време
певача гуслара било је „по ратним становима српских војвода Карађорђева времена,
по конацима нахијских кнезова Молошева времена". Вук
Караџић пише да је почетком
прошлог века било много гуслара јужно од Саве и Дунава,
нарочито у планинским пределима. То су били најчешће средовечни
људи већином учесници
у бојевима и људи који су доста путовали. Од давнина
је познат гуслар слепац који се певањем прехрањује. Он пева углавном о
празницима, саборима
или пратећи војску у ратовима.
Вук Караџић помиње
предкућнице, што се певају пред кућама, и клањалице
где молбу прати клањање. Састављене су од делова који се
најчешће понављају од песме до
песме. Слепи песник - гуслар опевао је своју трагичну
судбину и страдање. Оваквих певача било је и у крајевима
преко Саве и Дунава, а међу њима су познате и слепе
жене гуслари. Најчувенији и најбољи певачи гуслари, од којих је бележио Вук
Караџић били су: Филип Вишњић, Тешан Подруговић, Старац
Милија, Старац Рашко, Стојан Хајдук, Ђуро Милутиновић
Црногорац и жене: Живана, Јеца и Степанија.
Гуслари су
стварали и преносили нашу епску традицију, а има
доказа да су у прошлости професионални гуслари учили певати и гудети. Филип Вишњић
постао је симбол народног песника, синоним устаничке епске поезије првог
српског устанка. Високим квалитетом изворне поезије и снажном епском уобразиљом,
Вишњић је трајно, историјски и поетски, обележио једно време, побуњенички и
слободарски дух народа. Он је, уосталом, испевао једну од најлепших
српских народних песама Почетак буне иротив дахија.
Ђорђије Копривица,
народни певач и гуслар
најмлађе генерације, на најбољи могући начин, наставља
и преноси ову напред речену епску традицију гусала, коју су у Црној
Гори, одакле је он родом,
проносили највећи гуслари новијег доба: Петар Перуновић
и Танасије Вучић. Вук Караџић вели за
Тешана Подруговића да је: „врло лијепо знао ударати у гусле, али пјевати није знао, него је пјесме казивао као из књиге". За Ђорђија Копривицу, напротив, можемо рећи да је не само одличан гуслар и певач већ, исто тако, добар песник који је одгојен на епском десетерцу. Он јако добро познаје рецитатив гусала, при чему лепо проналази епску ширину и одговарајући распоред речи у стиху. Јер, права народна песма уграђује у себе и свога песника; он је њен саставни део. Код Копривице се сливају песма, догађај о коме се пева и личност песника, и, што је још важније, он налази језички израз који се потпуно слива са музиком.
Кад је о његовој
народној епској поезији реч,
сазданој на непосредном утицају црногорске народне
песме и лепом познавању стила и духа Његошевог стваралаштва, ваља приметити
да он пази
на строго ритмички ред речи у десетерцу, имајући на
уму да у стиху од десет слогова постоји цезура (одмор) после
четвртог слога, али у његовиј поезији има и римованих десетераца, трохејских
стихова, дактилских
облика, инверзије и томе слично. Али још нешто веома битно,
са становишта реактуализације овакве врсте стваралаштва краси Копривичину поезију:
његова комуникација са „духом времена", дар за ослушкивање
историје и традиције,
препознавање у њима, као у некаквом двоструком огледалу,
личних и колективних судбина које се преламају у непрестаном
животном дешавању. Јер
теме о којима Копривица пева актуелне су и данас: мајка
понекад жртвује сина, кукавица побеђује јунака, човек сања о лепшем животу, девојка се удаје мимо
своје воље за онога кога не воли... Притом Копривица, крећући
се по дубоком спектру емоција, саосећа са патњама својих јунака и њихове трагедије лично доживљава.
Све у свему, реч
је о гуслару и песнику од кога
тек треба очекивати да ову врсту запостављеног стваралаштва
подигне на још виши ниво и, што је важније, допринесе
његовој обнови, то јест ревитализацији народне епске песме и гусала као њеног саставног
дела.
Томислав Гаврић
|
