ПОГИБИЈА МУРАТА БОРЧАКА
Прије зоре и
бијела дана,
Књигу пише кнеже
од Бањана,
А шаље је у
граду Мостару,
А на руке
Али-паши стару.
Овако му књигу
накитио,
Честитога пашу
поздравио:
„Ево пуне три
године дана,
Од како те нема
про Бањана,
Да ђевојке љубиш
не љубљене,
И невјесте под
прстен вјерене,
Да покупиш
цареву мирију,
Да покупиш порез
и дацију,
Да ти раја од
насиља цвили.
Бањани се више
осилили,
Припасали
јатагане љуте,
И цареве затворили
путе.
Драги, пашо, на
добро не слути,
Раја ти се оће
одметнути,
Соколи их
Петровићу књаже,
Добро слушај шта
ти књига каже!
Харачлије
спремај пут Бањана,
Васиљева ухвати
Јована,
И хајдука
Миловић Стевана,
Божовића рада с
Миљанића,
Четобашу Шћепана
Сарића;
И још љуту с
Копривица змију,
Који служи божју
летурђију!
Књигу чита и
богу се моли,
Рају попе храбри
и соколи,
Неће ли се на
оружје дићи,
Бањани ће Црној
Гори прићи.
Него хитај што
се може прије,
И опреми твоје
харачлије.
Нека иду на сред
Миљанића,
Танкој кули Рада
Божовића.
Па ако би добре
среће били,
И хајдука жива
ухватили,
Послушна би тебе
била раја.
Но то гледај
омање белаја!“
Стиже књига без
икакве муке
Али-паши на
бијеле руке,
На помолу
бијелога дана,
Донесе је момче
из Бањана.
На диван је стави
испред њега,
Сави руке, двори
старијега.
Паша узе књигу и
проучи,
Па ракију и каву
наручи,
На дивану сједе
крај оџака,
А дозива Мурата
Борчака:
„Мурат-аго,
слуго поуздана,
Баста ли ти поћи
до Бањана
Собом узми Турке
харачлије,
Покупи ми порез
и дације,
Тамо ми се
побунила раја,
Него гледај
омање белаја,
Но кад Плану и
Билећу пређеш
И граници од
Бањана дођеш,
Братогошт ћеш
прегазит' планину,
И на кулу
стигнеш Јузбашину
На сред равна
села Миљанића,
Потражит' ћеш
Рада Божовића.
Причувај се
пријеваре, беже,
Да се какав ђаво
не излеже,
Но се сјети
кукала ти мајка,
Смаил-аге, Ђока
и Дробњака,
Тајно вјешто
пређи про Бањана,
Баћовића ухвати
Јована,
И хајдука
Миловић стевана,
Још брадатог
Копривицу старца,
Жива ћу га
дерати ко јарца!
Са Велимља
Сарића Шћепана,
Што ми рају буне
од Бањана.“
Тада загази
Борчак уз планине,
Лако пређе преко
Звијерине,
Про Билеће и
Високе плане,
Докле стиже на
равне Бањане,
Под планину,
тврду Јеловицу,
Ту нађоше Радову
Милицу.
Виче Борчак што
му грло даде:
„Јеси л' дома
Миљанићу Раде?
Из бијеле куле
излазите,
Под Турцима коње
приватите!“
Но невјеста
излазаше млада:
„Ко то виче
Миљанића рада,
Е је Раде ноћас
у планину,
На катуну на
овчу торину;
Па не може овце
да остави,“
Него јој се
Борчанине јави:
„Пошто нема на
догању Рада,
Спремај конак и
вечеру млада,
Е ћемо ти на
конак панути,
Чини ми се да на
добро слути,
Ја ћу довест на
кулу дружину,
А нек, Раде
спава у пружину!
Но снашице,
Радова Милице,
Спремај коњма
бијеле пшенице.
Пчелу убиј, а
цицвару кувај,
Још ми стражу на
главицу чувај,
Да не бану из
гора хајдуци,
Док на кулу
ујавише Турци.“
А Милица бега
слобођаше,
И овако њему
говораше:
„Силан, беже,
немој се плашити,
Да ти ико може
ударити,
Ил' да ћу ти
направит' невјеру,
Ја ћу спремат'
конак и вечеру,
Не свраћају
овуда хајдуци.“
Тад на кулу
ујавише Турци,
Посједоше по
бијелој кули,
Док ноћ дању
свјетлос, не утули.
Уз оџак се Мурат
прислонио,
На дугачки чибук
запалио,
Мрко гледа испод
обрвица,
А служи га
радова Милица.
А каква је три
је јада смела,
Танка струка ко
зелена јела,
Бјеље јој је од
мјесеца чело,
А румено лице и
бијело,
Обрвице и очи
гараве,
Дуге косе сплела
око главе.
Утегла их
марамом од свиле,
Љепша млада од
бијеле виле.
Јакетом се
стегла про њедара,
Но јој силни
Борчак проговара:
„Ноћас ћемо
заједно спавати,
Морамо се за
ноге хватати.“
А Милица говори
Борчаку:
„Ја ћу с тобом
остат' на оџаку,
Нека Турци иду
да спавају,
Другу сам им
спремила одају.“
Шири Мурат пут
Милице руке,
Хитро посла на
спавање Турке,
Млади момци
уморни и пјани,
Сви поспаше као
и поклани.
У том бјеху и
заборавили
Гдје су дуге
пушке оставили.
А Милица по кући
послије,
На Мурата оком
намигује,
Па Борчаку
говори од шале:
„Дај ми беже
двије пушке мале,
Јер се немаш ни
чега плашити.“
Ма се Турчин не
да преварити,
Но дозива Радову
– Милицу:
„Хајд Влахињо,
мене у ложницу,
Ниску ћу ти
поклонит' дуката!“
Док се кули
ошкринуше врата,
Викну Раде са
ножем у руци:
„Већ су твоји
повезани Турци,
Но се предај
силни Борчанине,
Или ноћас мора
да се гине!“
Види Мурат више
нема шале,
Хитро трже двије
пушке мале,
.Но је Раде
уграбио прије,
Докопа му руке
обадвије,
Из руку му пушка
испанула,
Сва се тресе
Божовића кула;
Јер се неда
силан Борчанине,
Види јунак мора
да се гине.
Па се носе по
бијелој кули,
Док се ватра на
оџак утули.
Но Мурату
говораше млада,
Вјерна љуба
Миљанића рада.
„Знаш ли, беже
како говораше,
За вечером синоћ
кад бијаше,
Да ћемо се за
ноге уватити,
Па дуг беже мора
да се врати.“
Прићераше бега
до дувара,
Трже раде
пламена ханџара,
Врат пресјече
бијесног Мурата,
Труп му кули
завалио врата,
А глава се ваља
по плочнику.
Раде своме
говори крвнику:
„Покупи ли порез
и дацију,
Покупи ли цареву
мирију,
Умири ли рају у
Бањане,
Повата ли
четобаше главне?
Ко што си се
паши захвалио,
Из Мостара кад
си полазио,
Нећеш твога
Мостара гледати,
Нити паши у
диван сједати,
Нит' ћеш више
гледати Бањана,
Нити сунца, ни
б'јела дана;
Ни бијеле буле
загрлити,
Нити рају гонит'
ни тлачити.“
Тако Раде рече
потурици
И замаче гори
Јеловици,
Носи главу
силног зулумћара,
Пред Данила
свога господара.
|
