СУЂЕЊЕ СЕРДАРУ ШЋЕПАНУ РАДОЈЕВИЋУ
Глад и силна
војска Омер-паше,
Црногорског
Књаза примораше
Да примирје са
Турцима склопи,
Ради општегмира
у Европи.
Кад књаз ово
потписа исреди,
У нахије јави и
нареди,
Да ко не би
пушку опалио,
И примирје ово
покварио!
Сердар Шћепан
није знао за то,
Те прекрши
наређење дато;
Оде с Четом уз
Херцеговину,
Те под тврду
голију планину —
На вратима од
Дуге крваве,
Двије Турске
посијече главе;
И по своме обичају
старом,
Из дуге се врати
са шићаром;
И у село стиже
Марковину,
Танкој кули под
Гарач планину.
Ту с дружином
плијен подијели;
Ту су турске
главе донијели,
Хоће сердар да
дарује с њима
На Цетиње књаза
побратима.
Али прије него
сердар пође,
Књига књазу на
Цетиње дође,
Од Турака, из
града Никшића,
Капетан му пише
Мушовића.
Силан турчин
ријечи не бира:
Зар си књаже,
уговор од мира,
Погазио и рат
продужио
Знаш ли шта си
с' тим заслужио?
У Стамбол ћу
султану јавити,
Па ће сила
турска навалити,
Цетиње ти са земљом
сравнити,
А тебе ће жива
ухватити,
Више неће црне
Горе бити,
Нит' ће турском
царству пркосити,
Нит ћеш радит
што је тебе воља,
Доста ми је
ваших самовоља!
А кад су ти
додијале муке,
Молио си и Русе
и турке;
Када ти се
радило о глави,
Да се ратно стање
обустави.
И цар турски
смило'о се на вас,
А ви све то
погазисте данас!
Из Дуге су
јавиле ми страже:
Сердар Шћепан,
твој побратим, књаже,
Двије турске
главе посијече
И с плијеном
богатим утече;
Пред поћером
турском, из Голије,
А први си тражио
примирје!
То је брука и
срамота, књаже,
Владар један да
петља и лаже!“
Кад је за то
књаз Данило чуо,
Као муња небеска
плануо
И не мога бијес
да савлада,
Већ дозива
Ђукановић рада:“
Узми, Раде,
перјаника седам,
Или ми се не
враћ, те ни један,
Ил' у току
данашњега дана,
Пронађи ми
сердара Шћепана.
Због кршења
уговора мира,
Од два суда —
један нека бира:
Или нека на Цетиње дође,
Или нека
Мушовићу пође,
Да му Турци у
никшићу суде,
Због његове
самовоље луде.
Не шћедне ли
тебе послушати,
На мјесту га
мораш мушкетати!“
А кад стиже
Марковини Раде,
И поруку књажеву
предаде,
Сердар стао, не
зна шта да ради?
Наредба га ова
изненади,
Па размишља на
коју ће страну,
Или књазу, или
капетану...?
Зна: нарав је
књажева пријека,
Ту сигурна
погибија чека
И то од свог
богом — побратима,
И ријеши да иде
Турцима,
Да га братска не
убије рука
Турци су се
намучили мука,
Гонећи га, да му
главу смакну,
И на бедем
никшићки истакну.
Сам ће им је
данас однијети,
Једном ће се
свакако мријети!
И на свога
помамног дорина
Пређе преко
тврдијех планина,
Па кад градским
бедемима приђе
И стража га из
шанаца виђе,
Прво сердар
оружје одложи
И долазак његов
образложи.
Па је онда
замолио стражу
Да све бегу
Мушовића кажу,
Да је дош' о да
му суде Турци.
Сад се нађе
Мушовић на муци,
Јер овоме надао
се није.
Али сазва турке
виђеније,
На својему
бијеломе хару
Да пресуду
донесу сердару!
Но кад Шћепан
међу Турке бану,
Он поносно приђе
капетану:
„Капетане, од
Никшића града,
Доста сам ти
задавап јада,
Доста сам ти
заплакао була
И тврдијех
разрушио кула;
Доста турских глава
посјекао,
Сад ми није
погинути жао!
Ево, главе са
сердара жива,
Дар који се
ником не дарива.
Одавно је
тражиш, Мушовићу,
Да закитиш бедем
у Никшићу!2
Дрскост ова
изненади турке,
На сабље им
полећеше руке.
Чекали су молбу
и кајање
И његово понизно
клањање.
Бег Мушовић
корити га поче:
„Мало лакше,
мрки Црногорче!
Није ово Дуга ни
Голија,
Већ суд турских
праведних судија,
Што пресуду
треба да донесу,
Самовољи твојој
и бијесу!“
Џидић Хасан
устаде и рече:
“Ја предлажем да се посијече!
Сам је себе на
смрт осудио,
Суд му није ни
потребан био!“
Онда рече
Мустајбеговићу:
„Ја предлажем,
беже Мушовићу,
Да се сердар на
колац набије
И пресуда изврши
што прије.
Лакше ће нам
мртвој бити браћи,
А онда га на
бедем истаћи,
Да га мрки
гавранови кљују,
А да Турци срце наслађују!“
Онда вели
Париповић Беже:
„Нас освета и
крв братска веже,
Да овога, нашега
крвника
И великог,
дрског разбојника,
На најтеже
ударимо муке,
Ошто смо га
скучили у руке.
Он је двадес,
посјек'о Турака,
Најбољијех
никшићких јунака.
Многе буле у
црно завио,
На хиљаде брава
одјавио,
Није дао из
града изаћи
Па да би се
одужили браћи,
Нешто теже од
смрти пронаћи,
Те сердара
црногорског смаћи!2
Аџиманић беже
проговара:
„Аман, Турци
дајте ми сердара!
Два ми брата у
Дугу посјече,
А онда се пред
књазом зарече;
Да ће главу и
моју да скине,
Па тако ви Меке
и Медине
И тако ви у
Стамболу цара,
Поклон'те ми
Шћепана сердара!
Да га мучим да
срце насладим,
Док му живот на
муке извадим!“
Аџајлија
Феризовић, стари,
Сабираше
изложене ствари.
Има старцу
стотину година,
Зна га добро
Мека и Медина;
Састај'о се с
Никцом од Ровина.
Носи рану с
крвавијех Круса,
Бранио је
Цариград од Руса.
Три је пута био
код султана,
Па се старац
диже са дивана:
„Турци, браћо,
мојега ми дина,
Ви немате
људскијех врлина,
Ни јуначке
части, ни угледа,
Зар то није за
царство увреда?!
Ако главу
смакнемо Шћепану,
Помрачисмо славу
капетану,
И за то ће сва
Европа знати,
Зар се смије
тако поступати?
Свезаног, је
лако погубити,
А још лакше
углед изгубити.
Но освета
братска кад вас мучи,
Што се који од
вас не одлучи
Да сердара под
оружјем срете?
Јер јунаци
јуначки се свете,
Или што га на
мегдан не тражи,
Разјарено срце
да ублажи?!
Голоруког
сердара судите,
А њудском се
правдом не служите.
Сердар тако
поступао није,
Са Турцима рука
свезаније.
Ћерка моја, у
Гацко удата,
Сердару је
Шћепану предата,
Када су је
Црногорци били
У злогласној
Дуги заробили.
Сердар Шћепан, у
Дугу крваву,
Чувао је као
своју главу,
Да је неко мрко
не погледа,
Док на Крстац
Звиздићу је преда.
Тако људи и
јунаци чине,
То су праве људске
величине!
Да је Шћепан за
примирје знао,
И за ријеч књаз
коју је дао,
Не би данас на
суд турски био,
Нит би књазу
ријеч погазио!
Ово није катил
ни зликовац,
Већ поштени
један Црногорац;
Који живот и
слободу брани,
А ви данас,
Турци Никшићани,
Мислили сте да
стекнете славу
Кад смакнете
сердареву главу,
Коју сабља ни
пушка не штити;
Смије ли се који
усудити
Да на мегдан
позове сердара,
Доље испод
Мушовића хара,
У присуству овог
славног суда
И с тим нек се
заврши пресуда!2
Погледаше преда
се бегови,
Предлог им се не
допаде ови.
На хар мучна
тишина завлада,
Док подоцкан,
капетан од града,
Прошета се по
бијелом, хару,
Затим приђе
Шћепану сердару:
„Ја у име правде
и Алаха
И у име
никшићких Турака,
Поклањам ти
живот каурине,
Без дана се
суђеног не гине!
А коме се од
бегова крива,
Што те пуштам из
Никшића жива,
Нек те сјутра
нађе и пос'јече!“
Онда Шћепан
радојевић рече:
„Капетане, ти ме
пушташ жива,
А сви Турци
сматрају ме крива.
И тебе ће сјутра
окривити,
Кад ти стану
даве долазити,
Да је сердар
Шћепан с хајдуцима,
Ударио никшићким
Турцима.
Примирје ће
кратко потрајати,
Па се немој
после покајати!
Но, одлука таква
кад је пала,
Онда би ми
потврда требала
Коју морам
господару дати,
Јер ми неће нико
вјеровати
Да сам код вас
на суд турски био
И да си ми живот
поклонио.“
Капетан му
потврду написа,
Па удари печат и
потписа;
А коња му и
оружје врати,
И стража га из
града испрати,
До високог
Будоша планине.
Но, шта мрки
Црногорци чине
Од како су чули
за сердара
И поступак —
књаза господара,
Сва се Црна
узбунила Гора,
Сердар Шћепан
осветит' се мора!
На муку се нађе
књаз Данило,
Покаја се, ма је
касно било.
Црногорци,
пргави и љути,
С Турцима ће
кавгу заметнути
И турскога цара
изазвати,
Ко ће турској
сили отпор дати?
Но кад Шћепан
стиже на дорину
У малено село Марковину,
Проломи се
плотун из пушака,
А запјева
сердарева мајка.
Гласнуше се са
Гарча чобани,
При врх брда на
западној страни,
Џефердаре танке
опалише
И веселу вијест
објавише,
У сва села
Катунске нахије,
Сердар Шћепан да
погубљен није.
Свуда опште
весеље завлада,
Док глас стиже
до цетиња града.
Књаз Данило пред
Биљардом бјеше
Кад веселу
вијест донијеше;
Па кубуре трже
иза паса,
Опали их, а
кликну из гласа:
„Благо мене,
данас и довијек!
Иако сам
напрешит и пријек,
Али срећа на
мојој је страни,
Хвала вама,
Турци Никшићани!
Кад пуштисте
мога побратима,
Често среће у
несрећи има!“
Док загрмље
плотун са свих страна,
И читавог не
престаја дана,
На Цетињу, пољу
од мегдана
Због доласка
сердара Шћепана!
|
